Ide Božić, jebe me prase.

Prase me jebe i za slavu. Doduše tada me i jagnje jebe. Ali jagnje je samo usput, ako ga bude, a prase je obavezno. Tada me i piće jebe. Pivo, vino, kisela i sokovi. Jebe me četvrti sprat u zgradi bez lifta. Treba nositi te silne flaše na četvrti pešaka. Jebe me i burazer što svaki put kaže da će da mi pomogne, pa ga nema dok ja sve ne završim. Jebe me to što, kao po pravilu, stigne par minuta pošto sam ja sve doneo.
„Pa što nisi sačekao? Ko te jebe. Ja sam imao dobru volju, ali ti žuriš.“

I kako dođe jesen, polako počinjem da primećujem da me u stvari sve jebe.

Jebu me političari sa svim svojim praznim pričama i zaluđenici koji im veruju. Jebe me to što i mene ubeđuju da im verujem, da će nam biti bolje ili gore svakog trenutka. Jebe me i blagostanje i kataklizma. Jebe me i ta njihova administracija, birokratija, lezilebovići i papiri koje traže. Jebe me i činjenica da ih ja kroz porez plaćam da ništa ne rade. Наставите са читањем →