A sad lakše teme… (ili „Da li je kriminal bolest?“)

Malo, malo, pa se u medijima pojave priče o klincima sa retkim bolestima za čije lečenje valja skupiti nekoliko desetaka tisuća evara. Nekad to nisu klinci, a nekad i iznos pređe u stotine tisuća, ali jasno je o čemu pričam, da sad ne cepidlačimo. E, kontam da je to vrh ledenog brega i da za svaki slučaj koji se provuče kroz društvene mreže, papirne i ostale medije, dođe bar deset „tihih“ nesrećnika koji iz različitih razloga ne odjeknu u javnosti. Npr, nisu mladi i lepi ili nemaju strica urednika ili tetku blogerku. Ovde izuzimam domaće lovatore ili one koji imaju nekog u Švajcarskoj. Pričam o nekom našem proseku koji je uvek ispod proseka.

lakše teme - Jelašnica

Mi u Jelašnici živimo iznad Proseka

„Država duradi nešto!“ bila bi takoreći refleksna reakcija većine nas. Okle? Teška vremena, država siromašna, nema se ni cvonjka, a i da ima – odakle joj? Postoje određena ulaganja u zdravstvo, tamo se određuju prioriteti, velikom broju se uredno pomogne, a za ostale ostaju „o-ruk“ varijante – uplate na žiro račun ili poruke na SMS broj, dobrotvorne aukcije i slične rabote. I sve je to ok.

Zapravo bih hteo da pričam o nečemu drugom.

U principu sam protiv smrtne kazne. Civilizacijska tekovina i taj rad. Poštujem što naša država poštuje moderne moralne norme, ali to nas dovodi do zanimljive situacije. Baja je napravio arhisranje, umesto smrtne dobija trenutno važeću maksimalnu kaznu od 40 godinica u mardelju i šta sad?

Čujem da je u našoj zemlji prosečna dnevna potrošnja po zatvoreniku 14 evra. Tu smo još i sjajni, Savet Evrope pominje nekih 98, a ludi Šveđani se isprse za 318. Dnevno. Po čoveku.  Malo množenja i dobijemo da je to kod nas kumulativno nekih 200 kE. Ok, sad bi ekonomisti tu nešto eskontovali i diskontovali, pa bi to palo značajno, al’ valjda sa ovim smanjenim kamatama ne bi ispod stoje. Švedske milione neću da računam, to je neka druga priča, ali ova problematika je zanimljiva na svetskom nivou ili bar kod mnogih zemalja koje još uvek moraju dobro da se zamisle prilikom alokacije bužetskih sredstava.

To nas vraća priči o prioritetima. Naravno, ne mogu sredstva tek tako da se preusmere, pa ćemo časkom da dekapitujemo nekog ubicu, a spasemo par terminalnih bolesnika. Ipak, neka akcija u cilju smanjenja razlika u tretiranju ovakvih humanitarnih dilema bila bi poželjna. Ako su već teški bolesnici koje ne pokriva osnovno zravstveno osiguranje prinuđeni da se snađu za nastavak lečenja i produženje života, zašto takva „privilegija“ ne bi bila omogućena i najtežim zločincima?

Evo nekoliko predloga kako bi to moglo da se reguliše:

  1. Iz džepa. „Čuj momče, ništa lično, ali tvoj boravak ovde će te koštati…“
lakše teme

Imao si tri pjastera, pa ti kamenovanje odlažemo za pola sata

  1. Dobrovoljni prinudni rad. Motivacije ne bi falilo.
  2. Pomoć prijatelja. Mnogi antisocijalni elementi su 99% svog vremena pristojni, a svega u 1% krvožedne ubice. Čak i onaj koji nikog nije zadužio možda ima staramajku ili „ma, nije on takav“ curu koja ga iracionalno voli i našla bi se da mu pripomogne u nevolji.
  3. Život na kredit? Može! Banke bi verovatno smislile paletu kredita za ovu veoma specifičnu namenu. Bar bi sve vreme znale gde je dužnik.

Verovatno ima još mehanizama kako bi ovo moglo da se izvede. E sad, ako nećeš da radiš, a toliki si skot da niko za tebe ne da ni poslovičnih pet para, onda možda više i ne pričamo o egzekuciji, već o asistiranom samoubistvu.

Kapiram da ovakav sistem ne bi rešio bog zna šta. Uštede bi bile marginalne, a državu i dalje pas ne bi imao za šta da ujede. Ipak, neka kinta bi bila preusmerena i možda bi baš ona pretegla u slučaju nekog bolesnog klinca za kog nikad ne bismo čuli. Ako ništa drugo, mene bi manje izjedala ta razlika u aršinima.

Ostalo:

Comments

comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *