Problem je u glavi

Prođe od tad dosta vremena, ali ja se i dalje svega sećam. Sećam se da sam te baš na današnji dan prvi put video. Bojažljivo sam stojao sa strane i čekao da naiđeš. I sećam se da sam imao tremu. Pitao sam se da li ćeš me prepoznati. Da li ću ja tebe da prepoznati. Da li ćeš biti razočarana sa mnom kad me vidiš. Da, imao sam tremu. Onda si se pojavila ti, sa najlepšim osmehom koji sam do tad video, i potrčala mi u zagrljaj. Tog trenutka trema je nestala. Zagrlili smo se, i stajali tako neko vreme zagrljeni. Kao da se poznajemo čitav život, ali smo silom prilike neko vreme bili rastavljeni. Iako je to trajalo svega minut meni se tad činilo kao da su sati prošli. Imala si tri kofera. Jedan je bio tako veliki da sam tada mislio da veći ne postoji i da si u njega spakovala sve stvari koje imaš. Činilo mi se i da sam ja ceo mogao da stanem u njega. Zajedno smo gurali kolica sa tim koferima do auta. Parkirao sam na pogrešnom mestu. Tada nisam znao gde mogu da stanem i gde mogu da parkiram.
Tada sam bio srećan. I bio sam srećan i imao sreće. Niko me nije dirao. Panduri su se pojavili tek kad smo utovarili sve one kofere, da nas opomenu da ne smemo tu da se zadržavamo. Bacila si cigaretu koju si tek zapalila i ušla si u auto. Kasnije si me pitala da stanem da zapališ još jednu. Mislila si da ne smeš da zapališ u autu. Usledio još jedan onaj najlepši osmeh, kada si videla da imaš poruku na telefonu. Ta poruka j bila od mene.

pod_istim_nebom

I sećam se da kad smo stigli, da si na sred parkinga otvorila onaj najveći kofer i preturala po stvarima. Mislio sam da tražiš ključeve. Čini mi se da si tada svaku stvar koja bila unutra okrenula naopačke. Našla si neku kesu i pružila mi je. Rekla si: nemoj sve sam da pojedeš. Bile su to čokolade koje si mi obećala. Nisu mi bile potrebne, bilo mi je dovoljno što si ti tu. Sećam se da smo se kasnije i prvi put poljubili. Ne mogu da garantujem da tog trenutka nije bilo vatrometa, ali neke iskre su sigurno sevale.

Tada sam bio srećan. Nisam ni znao koliko sam srećan. Sada znam da sam bio.

Sećam se i onog prvog puta kada smo vodili ljubav. Ja sam to zvao sex, a ti vođenje ljubavi. Ja sam valjda hteo da distanciram fizičko od emotivnog. Ti si zvala vođenje ljubavi jer ti je reč sex bila previše vulgarna. Sećam se i medenih srca koje smo kasnije jeli, i kisele vode, koja je bila mlaka i nije ličila ni na šta. Ali bejasmo žedni. Sećam se i spavanja posle svega, kada sam se u jednom trenutku probudio i tražio te rukom. Uhvatio sam te za butinu i posle te tako držao svo vreme. Valjda iz straha da ne pobegneš dok spavam. Kasnije si me pitala da li znam da se to desilo. Negirao sam. Pravio sam se da je to bio samo uslovni refleks. Ali nije. Znam da nije.

Sećam se i onog rastanka. Plakala si. I meni su oči bile pune, ali nisam plakao. Muškarci ne plaču. U jednom trenutku dok smo bili zagrljeni, samo se jedna suza otela kontroli i pobegla. Vešto sam je obrisao da ne primetiš. Kasnije kad sam ostao sam i ja sam plakao. Bilo mi je teško. Ne znam ni sam kako sam pre toga izdržao. Nisam smeo to da priznam.

Sećam se i onog čudnog i problematičnog pitanja. „Mogu li da rodim tvoje dete?“ O da, toga se odlično sećam. Nikad nisam odgovorio na njega. Nekao sam izbegao odgovor. Nisam bio siguran da li je pitanje bilo ozbiljno, iskreno. Mislio sam da je možda zaebancija provokacija ili nešto slično. Bilo je iznenadno. Nisam bio spreman za takvo pitanje. Nisam u potpunosti bio siguran ni u svoje emocije i želje. A možda sam se čak i uplašio tog pitanja. Onako kako se obično i većina muškaraca uplaši od tih stvari. Sada mi je žao što tada nisam odgovorio. Žao mi je što tada nisam imao odgovor. Sada bih ga imao. Sada bih znao odgovor i bez razmišljanja.

Sećam se i one prve ozbiljne svađe. Ja sam kao hteo da odem i krenuo, a ti si pojurila za mnom. I kao, nisi mi dala da odem. Iako sam vrlo tvrdoglav pustio sam te da me brzo ubediš. Nisam ni ja želeo da odem, pa se zato nisam ni opirao puno. Plašio sam se da ne odustaneš od ubeđivanja. A sve je bilo ispalo zbog gluposti, zbog nebitnoće, zbog prokletog Tozovca. Sada ga još vise mrzim.

Sećam se i onog povratka sa koncerta po kiši. Tebe je ponela atmosfera pa si bila romantična, a ja sam samo mislio kako što bezbednije da stignemo. Sećam se i provlačenja ispod ograde na beer-festu, gledanja filmova na TV-u, pogađanja godine pesama na VH1, odlaska u bioskop, slušanja muzike sa tvojih CD-ova, jedenja ribe, i onog simpatičnog grčkog restorana gde smo dobili besplatnu metaxu, jer smo dugo čekali.

Svega se sećam, i sve me podseća na tebe. U svakoj pesmi te nekako prepoznam. Neke od njih ni ne smem da pustim ili da čujem. Sada su previše bolne za mene. Podsete me neka mesta na tebe, neke slike, ljudi, događaji, predmeti, mirisi. Nekim ulicama više ne prolazim. Bude suviše uspomena. Čak ni na neka parking mesta više ne stajem. Samo produžim kao da ne postoje. Kasnije u retrovizoru vidim da neko staje na to mesto. Valjda neki srećniji ljudi. Neki koji imaju više sreće od mene. I pokušavam da izbegavam sve što bi moglo da me podseti, ali ne vredi, uvek se nađe nešto što me podseti.

Sećam svih detalja u vezi sa tobom, svih stvari, datuma, svega. I možda najveći problem i jeste u tome što se svega sećam. Jer taman se duša malo zaceli, i bol malo utihne, a mozak je podseti i sve se vrati na pocetak. I možda bi mi bilo bolje kada bih nešto od toga zaboravio, kada se ne bih sećao. Ali ne mogu da zaboravim. I da mogu, ne želim da zaboravim. Jer šta je bol naspram sećanja, naspram uspomena, i šta je život bez sećanja? A život ide dalje. Treba ga odživeti do kraja. Jer u životu nema ponovnog deljenja. Partiju treba završiti sa kartama koje smo dobili. Jedino što ostaje jeste nada da drugi imaju lošije karte.

Ide život dalje. Neka ide. Mora. Sve je isto kao pre, ali nije isto. Fali onaj začin koji svemu daje potpuno drugi sjaj. Onaj začin koji svemu daje smisao. Nekad se i smejem a plakao bih. I pričam sa ljudima, ali nemam više onaj entuzijazam, onaj optimizam koji sam imao pre. Vrati se ponekad samo na trenutak. Po neki put kad stigne poruka. Ponadam se od tebe je. I svaki put se ponadam i svaki put se razočaram. Prestao sam da čitam poruke. Te poruke nisu za mene. To su poruke za nekog drugog. Za nekog drugog mene. I poželim da vidim to pisamce. Ali želim da vidim ono pravo pisamce. Ono tvoje. Ali njega nema. Od svih samo ono nedostaje.

I ostalo mi je puno mesta koja sam hteo da obiđem sa tobom. Puno pitanja koja sam želeo da te pitam. Puno stvari koje sam hteo da ti kažem. A nisam. Nisam jer sam mislio da ima vremena. Nadao sam se da će večno da traje. Ali nije. I sad je kasno.

Nedostaju mi ti naši višesatni telefonski razgovori. Sve te naše priče. Ponekad tužne, nekad besmislene, nekad vesele a nekad i samo ćutanje. Dovoljno mi je bilo da znam da si tu, sa druge stane žice. Nedostaje mi to zajedničko slušanje muzike. I pevanje jedno drugom. Nedostaje mi i ono ubeđivanje ko će da zove i ko će prvi da spusti slušalicu. Po desetak puta poželimo jedno drugom laku noć. Negostaje mi i to što i kad ćutimo znao sam šta misliš i osećaš. I nedostaje mi tvoj glas.
Poželim još po neki put da ga ponovo čujem.

Želeo bih još neki put i da te vidim. Barem usput. Barem slučajno. I videću te. Sigurno ću te videti. Što te ne bih video. Ljudi nisu brda pa da se ne mogu sresti. I pitam se kako će to izgledati. Pogodiće me, to je sigurno, ali hoće li se noge odseći? Hoće li se jezik zavezati? Hoćemo li jedno drugom reći ćao ili zdravo? Hoćemo li se rukovati, zagrliti, zaplakati ili samo proći jedno pored drugog kao potpuni neznanci, kao da ništa od onog nije postojalo, kao da ljubavi i strasti nikad nije ni bilo? Ako se tako nešto desi znam da će mi osećanja biti pomešana. Biću i srećan i tužan istovremeno. Srećan što sam te video, a tužan što nisam zastao sa tobom.

Srca više nemam. Duša je tu i još uvek boli, ali srca nemam. Srce sam tebi bio dao i nikad mi ga nisi vratila. Na mesto njega je ostala samo praznina. Nadam se samo da si ga spakovala negde sa svim ostalim mojim stvarima. Makar i u dnu neke fioke koju nikad ne otvaraš. Nadam se da ga nisi zgazila i bacila na đubre. Jer te to srce još uvek voli.

Kada ti neko oduzme sve ili izgubiš sve, još uvek ostaju snovi. I često te sanjam. Ne sanjam stalno, ali kad god sanjam, ja sanjam tebe. Sa tobom u mislima se svako jutro probudim, i sa tobom u mislima svako veče zaspem. I svako veče ti poželim laku noć.

Laku noć srce moje.

kuca_li_jos_uvek

Comments

comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *