Uspomena na vojničke dane

Mnogi od nas isto kao u Đoletovoj pesmi imaju hroničnu upalu zgloba, kao uspomenu na vojničke dane. Ja kao pravi baksuz sam u vojsku otišao sa hroničnom upalom zgloba.

Svi mi imamo po neku uspomenu iz vojske. Prsluk, džemper, čarape (one debele dokolenice), kapu, oznaku za kapu ili gaće.  Da gaće! Bokserice, one grube koje te  svakim korakom podsete da si muško. Sve te materijalne stvari dođu i prođu. Zaglave se negde po budžacima, izgube se u selidbi ili ih prosto moljci pojedu od stajanja u ormanu. Bitnije od tih materijalnih stvari su uspomene. Toga bar svi imamo i više nego dovoljno. Vremenom ih se sve manje i manje sećamo, ali će uvek biti tu sa nama. Usput jedan savet za žene. Ni u kom slučaju ne pokrećite temu vojske ako ste u društvu više muškaraca. O toj temi mogu pričati danima.

Jednu stvar koju svi donesemo iz vojske a koje većina nije svesna jeste znanje. Ne znanje u rukovanju oružijem, obuka i tako to, nego ono životno znanje. Naučiš sa ljudima. Naučiš da poštuješ ali i da budeš poštovan. Naučiš se odgovornosi i poštovanju. Dobiješ u ruke oružije, sa njim moć, ali i odgovornost. Shvatiš da nisi ni najbolji ni najgori. Koliko god da si pametan, naletećeš na pametnijeg. Isto. Koliko god da si glup, naletećeš na glupljeg. Ako nema glupljih, onda su smotanjiji. Ako nema ni smotanijih onda su neobrazovani… I najpametniji, i najspretniji, i najobrazovaniji… onda je ćata. Znači najgori. Kako god. Nismo svi jednaki, ali nismo ni najgori. Svako od nas je u nečemu dobar.

I normalno ne bih mogao da napisem ovaj tekst, a da ne pomenem i ja svoje doživljaje. 19. januar 1995. ja požarni u autoparku od tri do pet ujutru. Radio Priština na nekom tranzistoru. Onaj voditelj javlja: „Ovo jutro Pririština najhladnija sa -24. I za sve one koji ne mogu da spavaju Dorsi i „The End.“.

Posle 4-5 meseci krenem ja kući. U Prištini još uvek hladno. Okolna brda prekrivena snegom, a po negde se i u gradu zadržao. Posle par stotina kilometara, silazim iz autobusa na autoputu kod požarevačke petlje. Odatle pešaka do Male Krsne pa vozom. Snega nigde na vidiku. Samo košava. Odneće me. 5 meseci nisam osetio vetar. Hladnoća mi ušla u kosti, a ovaj sad da me odnese. Raskopčao sam jaknu i podigao duks i majcu. Da li je taj vetar bio tako topao, ili je toplina zavičaja.

Gde god otišao i koliko god se zadržao, kad se vraćam i priđem, srce mi uvek pomalo zaigra. To je valjda ta toplina zavičaja i moja uspomena na vojničke dane.

 

Ostalo:

Comments

comments

Једно мишљење на „Uspomena na vojničke dane

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *