U dogovoru sa Anom iz prethodnog post-a, zapucam ja iz Beograda za Kragujevac. Sat, sat i po i eto me tamo. Još sa brda, par kilometara pre Kragujevca, ugledah krst i pomislih: „Aha, napokon stigoh“. Na samom ulasku na sredini prvog kružnog toka, stoji 
taj problematični krst. Puno kritikovan u javnosti. Zbog izgleda, para, potrebe da tu stoji, i raznoraznih drugih osnovanih i neosnovanih primedbi. Kada sam prišao, pomislih i ja: „Ah Bože, kakvi seljaci! Vidi kakva kičerica.“. Bez obzira na sve, zaustavim ja ispred njega da slikam. Treba mi dokaz da sam stvarno bio u Kragujevcu. Jer ako ne „metnem“ sliku na fejsbuk, kao da nisam ni bio.
Kada sam stigao na odrediste, pokažem ja sliku kako sam slikao krst, i dobih prijateljski savet.
– Skloni to nemoj da te neko vidi, da se ne blamiras. Jao katastrofa!
Živa svirka, vesela atmosfera i lepe Kragujevčanke…
Krenem ja kući pun utisaka od dobre svirke, plave žabe (neko piće) i (da ponovim) lepih Kragujevčanki. I opet prođem pored krsta. Ovaj put je u pitanju bio drugi kružni tok i signal da izlazim iz Kragujevca, te počinje deo puta sa dozvoljenom brzinom 80 km/h.
Pola noći, prazan put a ja pun energije. Pozitivne! A na radiju se nekako zadesi Bajaga i pesma „442 do Beograda„.
I pored svih lepih utisaka i atmosfere, meni se misli fokusiraše na onaj krst. Ako zanemarim religiozni aspekt i svu buku koja se podigla oko izgradnje tog krsta, dolazim do zaključka da je ipak on nekako postao obeležje Kragujevca. I to ne tako loše obelezje, kao što na prvi pogled izgleda. Sva buka koja se podigla je samo uticala na njegovu popularnost. Kada se predje vrh brda iz smera Batočine pogled se pruza na njega. Postao je siguran znak da se stiglo do Kragujevca, pa kakav god bio.
Nekad je takve simbole imao i Beograd, sa svojom istočnom i zapadnom kapijom (zgrada Geneksa). Pošto se Beograd toliko raširio u poslednjih dvadesetak godina, ti simboli su postali samo visoke zgrade. Izgubili su na grandioznosti.
Kada se ide autoputem iz pravca Niša, siguran signal da se prolazi pored Smedereva je Smederevska železara, njeni dimljaci i visoke peći. Vidi se nekih tridesetak kilometara ranije. Još kod od lozovičke česme (jedna od poznatijih kafana/motel i orjentir na autoputu).
Da se ja pitam, ja bih radije kao obelezje Smedereva onakav krst nego železaru. Kakav god da je, mislim da je bolji prizor nego prve scene iz „Terminatora 2„. Pošto železara na to liči iz daljine.
I za kraj ironija. Đavoli kao simbol grada imaju krst!