Hocu da budem kao Zdravko Čolić (Jesen u mom kraju)

Eto,
s’ proleća nam je stiglo leto, a posle leta eto je i jesen. Kao što svake godine dođe, došlo je i ove godine.
Lišće se zažutelo. Plodovi rodili. I sve je nekako puno boja.
Ma jebalo vas bre i lišće i plodovi i boje i jesen. Sve je nekako šugavo i sivo. Malo-malo, pa padne kiša. Blata na sve strane. Ako idem pešaka, iskaljam se k’o svinja. Ako idem kolima, onda kola usvinjim, a usput se i ja iskaljam k’o svinja. Vetar se razduvao. Ne zna ni on sam gde bije. Čas severac, čas košava, čas jugo. Otkud jugo u podunavlju, ne’am pojma. Ali duva, majku mu. I rekao bih da je sve to namerno. Duva samo da bi ono požutelo lišće sa početka priče bacilo meni na auto. Još kiša padne, pa sve to zalepi. Maskiran auto, k’o da sam u rat krenuo sa njime.Smederevska Jesen - Hocu da budem kao Zdravko Čolić Наставите са читањем

Ja strateg

Posvađali smo se.

Posvađali smo se oko rasporeda straže na kulama. Iako to izgleda bezazleno, nebitno ili bespotrebno, ipak je to jedno od važnih strateških pitanja. Prva verzija je bila da na kulama budu dva crna katapulta i četiri bela strelca. I druga, moja verzija je bila, samo jedan crni katapult, i samo tri bela strelca. Svakom iole iskusnom strategu je jasno da je ova druga verzija ispravna, jer struktura kule nije dovoljno jaka da podrži onoliku vojsku. Međutim, iako sam iskusan strateg (posle ovolikog broja godina koje sam proveo u igranju strateških igrica, mogu za sebe da kažem da sam iskusan strateg), ipak sam popustio pod pritiscima i pristao na onaj prvi raspored. Kao što sam i predvideo tvrđava, je popustila već pri prvom talasu.

Smederevska tvrdjava Наставите са читањем

A sad lakše teme… (ili „Da li je kriminal bolest?“)

Malo, malo, pa se u medijima pojave priče o klincima sa retkim bolestima za čije lečenje valja skupiti nekoliko desetaka tisuća evara. Nekad to nisu klinci, a nekad i iznos pređe u stotine tisuća, ali jasno je o čemu pričam, da sad ne cepidlačimo. E, kontam da je to vrh ledenog brega i da za svaki slučaj koji se provuče kroz društvene mreže, papirne i ostale medije, dođe bar deset „tihih“ nesrećnika koji iz različitih razloga ne odjeknu u javnosti. Npr, nisu mladi i lepi ili nemaju strica urednika ili tetku blogerku. Ovde izuzimam domaće lovatore ili one koji imaju nekog u Švajcarskoj. Pričam o nekom našem proseku koji je uvek ispod proseka.

lakše teme - Jelašnica

Mi u Jelašnici živimo iznad Proseka

Наставите са читањем

E-sigurnost, ehehe sigurnost

Počeh ja da čitam šta je onaj, ona prokletinja E-sigurnostŠikanja pisao kod njega na blogu. Ono kao e-sigurnost. I kad se tad nisam šlogirao nikad neću. Lupa čovek kao Maksim po diviziji. Što bi Englezi rekli: „Strike like Maxim over division„. Sve neki katastrofični scenariji. Svi nešto muvaju, špijuniraju, hakuju, kradu… Te nemoj da ostavljaš ime i prezime, te nemoj jmbg, te nemoj email, nemoj da klikćeš, nemoj da talasaš, da srčeš, da prdiš, da dišeš… Pa šta bre smem?
Наставите са читањем

Problem je u glavi

Prođe od tad dosta vremena, ali ja se i dalje svega sećam. Sećam se da sam te baš na današnji dan prvi put video. Bojažljivo sam stojao sa strane i čekao da naiđeš. I sećam se da sam imao tremu. Pitao sam se da li ćeš me prepoznati. Da li ću ja tebe da prepoznati. Da li ćeš biti razočarana sa mnom kad me vidiš. Da, imao sam tremu. Onda si se pojavila ti, sa najlepšim osmehom koji sam do tad video, i potrčala mi u zagrljaj. Tog trenutka trema je nestala. Zagrlili smo se, i stajali tako neko vreme zagrljeni. Kao da se poznajemo čitav život, ali smo silom prilike neko vreme bili rastavljeni. Iako je to trajalo svega minut meni se tad činilo kao da su sati prošli. Imala si tri kofera. Jedan je bio tako veliki da sam tada mislio da veći ne postoji i da si u njega spakovala sve stvari koje imaš. Činilo mi se i da sam ja ceo mogao da stanem u njega. Zajedno smo gurali kolica sa tim koferima do auta. Parkirao sam na pogrešnom mestu. Tada nisam znao gde mogu da stanem i gde mogu da parkiram.
Tada sam bio srećan. I bio sam srećan i imao sreće. Niko me nije dirao. Panduri su se pojavili tek kad smo utovarili sve one kofere, da nas opomenu da ne smemo tu da se zadržavamo. Bacila si cigaretu koju si tek zapalila i ušla si u auto. Kasnije si me pitala da stanem da zapališ još jednu. Mislila si da ne smeš da zapališ u autu. Usledio još jedan onaj najlepši osmeh, kada si videla da imaš poruku na telefonu. Ta poruka j bila od mene.

pod_istim_nebom Наставите са читањем

Kafana ne sme da trpi zbog porodice!

Prijatelju propalice, želim ti srećno porobljavanje/zarobljavanje (u narodu poznato pod nazivom „venčanje“), a od strane izabranice tvog srca.

Verovatno ste se ponadali kada ste videli i koverat pored poklona, ali i razočarali kad ste videli da nisu pare, nego poruka. Kafana ne sme da trpi zbog porodice Ali to vam je samo da ne postanete pohlepni i alavi na pare. Ako se pitate koja to budala zbija tako neslane šale… Pa, na to pitanje ćete morati sami da nađete odgovor. Za to imate dve metode. Prva i ne tako pouzdana je da pretpostavite ko je u pitanju. Iako imate dosta šanse da pogodite, ipak, kao sto rekoh, nije tako pouzdana, pa postoji šansa da pogrešite i optužite nevinog čoveka. Наставите са читањем